Pojam religije

Religija je pojava sa kojom se covjek susreo veoma davno, ali koja i danas nakon nekoliko milenija, kao individualna i drustvena pojava, kao segment individualne i drustvene svijesti, ne gubi na znacaju i aktuelnosti.
Termin religija je latinskog porjekla koji ima nekoliko etimoloskih odredjenja. Prema jednoj grupi odredjenja ona oznacava vjerovanje u jednog boga i jednu zajednicu, kao i jednog vladara, koje zajedno obuhvata vjerovanje u jednu religijsku istinu. Prema drugim odredjenjima religija predstavlja uspostavljanje zavjeta, veze ili povezanosti sa bozanskim bicem, crkvom kao bozanskom ustanovom i ljudima, i tumaci se kao izdvajanje necega od obicnih stvari, sto znaci uspostavljanje odredjenih odnosa postovanja prema necemu, a posebno prema bozanstvu.
Etioloska objasnjenja rijeci "religija" su medjusobno slicna, ali i razlicita, dosta fluidna i neprecizna, zbog cega se treba obratiti paznja na teorijska objasnjenja i definisanja religije.
Toma Akvinski i sv.Avgustin smatraju da je religija nacin sporazumjevanja i postovanja boga, dok Kant smatra da je to upoznavanje nasih moralnih duznosti u obliku bozijih zapovjesti, a Hegel smatra da je religija samosavjest bozanskog duha. Marksistici orjentisani teoreticari religiju odredjuju kao oblik drustvene nadgradnje koja je neprestano izdignuta iznad nivoa materijalne produkcije i ekonomske strukture drzava. Religija je shvacena i kao samosvijest i samoosjecanje covjeka koji sebe ili jos nije stekao ili je sebe potpuno izgubio.
Postoje razlicita shvatanja i tumacenja pojma religije, i prema nekim od njih religija se smatra kao pogled na svijet ili pogled na sveto i vjerovanje u nadprirodno. U skladu sa ovim shvatanjima religija je:

-kosmogonija, odnosno shvatanje porjekla svijeta i njegovog tvorca;
-soteorologija, tj. shvatanje o spasenju i vjecnosti;
-eshatologija, odnosno shvatanje o sudnjem danu i carstvu
bozijem;
-teodicija, shvatanje o trpljenju na ovon svijetu i utjeha koju pruza bozanstvo;

Religija se moze shvatiti i kao izraz covjekove potrebe za sigurnoscu ili kao sustinska vrijednosna komponenta i izvoriste dobrog, istinskog i lijepog, ili pak kao kultura koja moze da ima oksiolosku ili vrijednosnu, kongnitivnu ili saznajnu, normativnu ili propisnu i emocionalnu ili osjecajnu dimenziju. Neki cak smatraju religiju kao izvor outdjenja ljudi, odnosno kao fantasticno prikazivanje stvarnosti.
Sa individualnog gledista religija je shvacena kao oblik trazenja potpune sigurnoscu pred smrcu kao prirodnim fenomenom, jer smisao i svijest o smrti izazivaju u covjeku otpor i zelju da to ne bude zavrsetak postojanja. Glavni problem u religiji je apsolutna buducnost, a ne samo odnos u realnom svijetu na osnovu vjerovanja u pojedine dogme.
Bitna odlika za postojanje religije uopste je i postojanje i institucionalnog nivoa posmatranja religije, koji se ogleda u organizaciji i institucionalizaciji religije na religijske ustanove i svestenike kao glavne vjerske funkcionere.

Религија је друштвена појава која подлеже одређеним законима настајања, развоја и нестајања. Религију можемо дефинисати и као духовну повезаност једне групе људи са неким вишим, светим бићем, односно Богом. Бог (на санскритском “господар хлеба”) је људска замисао о некој натприродној, оностраној сили. И сама реч религија води порекло од латинске речи “religare” што значи поново свезати, преповезати. Дакле, религија је облик друштвене свести у коме се природне и друштвене силе приказују као натприродне, независне од човека, природе и историје. Свака религија подразумева више или мање једноставно учење које се односи на суштину, сврху и порекло свега постојећег. Такође, свака религија подразумева одређене облике верских заједница, као и одређене обреде, ритуалне радње које се обављају на посвећеним местима, односно у одређеним институцијама (цркве, џамије, синагоге, храмови...).

Теорије религије

„Све религије признају битије Божије. Све признају Бога као првоузрочника свега што постоји. Све признају реалну везу божанске силе са човјеком. Све признају да Бог захтијева испуњавање моралног закона, све признају, осим материјалног, и невидљиви свијет; све признају загробни живот.“

– Валентин Свенцицки, О Богу

Постоје три основне групе теорија религије. Према првој, религија је изум једне (обично владајуће односно привилеговане) групе људи као средство заштите привилегија исте те групе људи. Према другој групи теорија, религија је трајна егзистенцијална карактеристика људског бића. Најзад, према трећој групи теорија, религија је само људска склоност ка сујеверју произашла из недовољног познавања праве природе ствари.

Када, где, како и зашто су настале прве религије?

Први облици религије јављају се још у првобитној људској заједници као последица човековог увиђања да се многе ствари у природи дешавју и без његове воље и да он на те појаве не може да утиче нити да их контролише ма колико се трудио. Такве појаве су на пример суше, поплаве, муње, громови и слично. Тако је човек дошао на идеју о постојању виших сила. Тако су у човековом уму настали први облици “богова” који су симболизовали јединствене моћи које суверено владају човековим постојањем. Човек је настојао да ове више силе умилостиви молитвама и жртвовањем.

Постоје две врсте религија , политеистичке религије и монотеистичке религије. За политеистичке религије (грчки: poli - више, много и theos - бог) карактеристично је веровање у више богова, различита божанства која владају различитим секторима природе и људског деловања. Политеизам је карактеристичан за старе, природне, паганске религије. Политеистичке религије су више ритуалне, обредне него теоријске. Политеистичке религије углавном не теже ширењу за разлику од монотеистичких. Најзначајније старе религије су биле политеистичке (египатска, старогрчка, римска, одинизам...). Готово сви народи на тлу Европе су пре примања хришћанства исповедали разне паганске, природне, политеистичке религије. Иако су политеистичке религије по настанку старије од монотеистичких, данас су готово ишчезле (изузетак су хиндуизам и племенске религије).
За монотеистичке религије (грчки: monos - један и theos - бог) је карактеристично обожавање једног бога, и то је основна разлика у односу на политеистичке религије. Друга битна разлика између политеистичких и монотеистичких религија је у томе што су политеистичке религије махом народне религије, док су монотеистичке религије наднационалне и универзалне (изузетак је јеврејска религија) и у начелу се не ограничавају на један клан, племе, народ или државу. Монтеистичке религије настајле су у периоду од шестог века пре нове ере до седмог века нове ере.
У свим монотеистичким религијама могу се наћи извесне заједничке карактеристике. Прва заједничка карактеристика је већ споменути универзални, наднационални карактер. Друга - све монотеистичке религије су откривене, а то значи да су их основали и утемељили пророци - религијски и морални реформатори којима се, сваком понаособ, открио, у духу приказао, бог. Трећа заједничка карактеристика - све монотеистичке религије су сотеролошке (грчки: soter - спасилац) што значи да је пророк у исто време и спасилац, избавитељ народа. Четврта заједничка карактеристика је противчулно, аскетско и асексуално становиште које заузимају све монотеистичке религије, стављајући духовно изнад материјалног и телесног, чак проглашавајући нагоне и страсти злим. Управо ову страну религије оштро су критиковали многи филозофи и научници, међу којима су најпознатији Зигмунд Фројд и Фридрих Ниче. Најзад, све монотеистичке религије су есхатолошке (грчки eshaton - оно крајње) што значи да према овим религијама постоји крај света.
Монотеистичке религије су хришћанство, јудаизам, ислам, a дуалистичка религија је зороастризам.